Just One Look Great NonProfits badge  
SUBSCRIBE

Samo Jedan Pogled

Iskusite Moć Ljudske Svesti da se oslobodi Straha od Života

 

PDF eBook. (Revidiram je i ažuriran 12. novembar 2014. godine.)

deutsch limba română norsk english español nederlands português

 


Predlog Džona Šermana

Predložio bih vam nešto što je, po mom mišljenju, veoma vežno za budućnost čovečanstva i za život svakog pojedinog ljudskog bića. Smatram da, ako uložimo zajednički napor kako bi što više ljudi čulo za ovaj jednostavan čin gledanja unutar sebe, to može da nas spasi od neizbežnih posledica ludosti samo-uništenja, koja je do sada obeležila čitavu našu istoriju. Međutim, neophodno je da vam prvo ispričam priču o tome kako je došlo do toga da budem ovde na ovaj način, pre svega, i govorim o tako čudnim stvarima i da vam dam ovaj neobičan pedlog.

 

Moje takozvano prosvetljenje

Pre osamnaest godina, dok sam izdržavao kaznu u federalnom zatvoru u Koloradu, otkrio sam i zavoleo skupinu drevnih učenja o mudrosti. Pridržavao sam se koliko god sam mogao onoga što sam shvatio iz tih učenja i veoma brzo, u roku od oko šest meseci, u meni se pojavila konstantna spoznaja stvarnosti kao široke, jasne otvorenosti, koja nije ograničena neznanjem, ne zahteva ništa i kojoj ništa ne nedostaje. Lepote i čudesnosti bilo je u izobilju. U to vreme, nekome sam napisao da mi kamenje peva tihe arije Bivanja. Spoznao sam stvarno prosvetljenje i oslobođenje od celokupne patnje ljudskog života.

Posle otprilike godinu i po dana toga, čežnja za stvarima koje sam želeo – a nisam ih imao – zajedno sa sve većim averzijom prema stvarima koje nisam želeo – ali nisam mogao da ih se oslobodim – kao i čitav niz dugogodišnjih psiholoških smetnji i reaktivnog ponašanja, sve to je ponovo počelo da zauzima središnje mesto i ubrzo je dovelo moje takozvano prosvetljenje do naglog kraja i ostavilo za sobom konstantno iskustvo gubitka, patnje, žudnje i beznađa. Ponovo je bilo onako kao što je oduvek bilo.

Krivio sam sebe za to, naravno. Smatrao sam da sam ja u pitanju, da je to moja krivica. Želeo sam ono što nije trebalo da želim; razmišljao sam o pogrešnoj stvari; pogrešno sam shvatio čudesna učenja koja su mi donela tako mnogo blaženstva. Možda sam bio nepopravljivi pokvarenjak i propalica, loše seme i tako dalje. To je sigurno bilo najverovatnije objašnjenje. Ja sam zaista bio loša osoba. Čitav moj dotadašnji život bio je niz neoprostivih dela vrednih prezira, prožet lažima, prevarama i poricanjima.

U vreme kada je duhovna melodrama došla i otišla, bio sam u zatvoru već petnaest i po godina. Još 1978. godine, proglašen sam krivim i osuđen na trideset godina federalnog zatvora zbog pljački banaka, uništavanja imovine, pucnjava i bekstava tokom sedamdesetih godina. Stavljen sam na FBI-listu deset najtraženijih osoba, nakon drugog bekstva uz pretnju upotrebe oružja, i to iz federalnog zatvora u Kaliforniji 1979. godine. Konačno, uhapšen sam 1981.godine. Ostao sam u zatvoru sve do 1998.godine, kada sam pušten na uslovnu slobodu u centar za rehabilitaciju.

 

Pokušaji da pronađem čin

Moj život pre sedamdesetih godina bio je još i gori. Čitav život proživeo sam kao sitan prevarant i varalica. Bio sam neuspešan kockar, fanatik sa kreditnim karticama, plejboj i totalni ološ. Idiotsko politički motivisano nasilje u koje sam se upustio 1977. godine, bilo je korak dalje za mene. Kada se sve to uzme u obzir, teško da je bilo nekog manje prikladnog kandidata za prosvetljenje od mene.

Ipak, možda to nije bila samo moja krivica. Možda je u prirodi čoveka da bude loš i pokvaren, da bude izložen tihom očaju od rođenja do smrti. Možda ništa ne može da se učini u vezi sa tim. Možda je upravo to bila cena da se bude ljudsko biće.

Možda su divna religijska i duhovna učenja samo deo vrtloga ludosti koja je izgleda osnovna osobina ljudske svesti. Život je patnja, kao što kažu; prvobitni greh, možda. I tako dalje. Bilo kako bilo, kraj je uvek isti: gubitak, patnja, čežnja i beznađe.

Dok sam sedeo u ćeliji federalnog zatvora, nakon samonametnutog padanja u nemilost, i neurotično se prepustio samosažaljenju i beznađu, odlučio sam da moram da saznam. Moram da otkrijem jednom za svagda da li ima i zrnce istine u svim tim pričama i snovima o iskupljenju, praštanju, spasenju, oslobađanju, ostvarenju, ispunjenju i večnoj ljubavi o kojoj je čovečanstvo maštalo vekovima. I pored svega, očajnički sam želeo da verujem da postoji neki skriveni princip fundamentalne dobrote, koji uliva nadu u ono što se inače činilo da je hladan, nesvestan, taman i nemilosrdan, bezosećajan univerzum. Bio sam duboko uveren da moja životna želja za razumevanjem i oslobođenjem nije bila ništa drugo do deo privida da je takvo oslobađanje moguće i da sam branio taj privid kukavički odbijajući da direktno pogledam samu halucinaciju. Međutim, sada sam došao do tačke kada sam morao da znam, na ovaj ili na onaj način. Činilo mi se da bih umro kada ne bih saznao da li postoji bilo kakva nada.

O tome sam puno razmišljao i došao do zaključka da moram da nađem čin koji bih mogao da obavim pomoću mog sopstvenog uma, koji bi—čak i ako me ne bi spasao—barem uklonio poslednje ostatke nade u meni i omogućio da nastavim da živim svoj život.

Shvatio sam da je najveća mogućnost da pronađem taj čin bila u samim učenjima o mudrosti, koja su me već izneverila. Bilo mi je jasno da u njima mogu da nađem objašnjenja za neše usrdne napore u tim stvarima – u učenjima o mudrosti i u nekim verskim učenjima. Smatrao sam – ako ih ne sagledavamo kao spasonosna rešenja, već kao zapise svih istraživanja koja su vršena ranije u našem do sada bezuspešnom traganju za spasenjem – da bi bilo moguće sagledati pažljivije i kritičnije te usrdne napore i eventualno pronaći neki putokaz. Možda bih tamo – ako te stvari posmatram kao istraživač, a ne kao tragač i molilac – mogao da pronađem neki putokaz ka najboljem pravcu u kojem bih tragao za onim što sam želeo. Bilo mi je jasno da to mora biti nešto što bi svako ljudsko biće bilo u stanju da učini; nešto što nema nikakve veze sa razumevanjem, vrlinom ili bilo kojom drugom stvari. To je moralo biti nešto što bi, jednom zauvek, razrešilo pitanje da li je ljudski život vredan življenja. I bio sam uveren da ću ustanoviti da nije.

 

Rezultati

Da skratim priču, usredsredio sam se na jedan čin i svesrdno počeo sa pokušajima da ga praktikujem. Nema smisla da sada navodim sve uzaludne pokušaje, pogrešna skretanja, smušenost i lažne rezultate koje sam uspeo da postignem u svojim nastojanjima. Međutim, na kraju, čin koji sam pronašao otvorio mi je oči: bio sam živ i zdrav, potpuno slobodan, i u spokojnoj ljubavi sa životom kao ljudsko biće.

Bilo mi je potrebno izvesno vreme da ustanovim da se nešto promenilo. Počeo sam da primećujem da je potreba da nađem nešto pogrešno u mom umu i da pokušam to da ispravim sve slabija, kao i da moje interesovanje za stvari koje su se dešavale u mom životu prirodno opada – bez ikakvog otpora ili privrženosti. Nije sve bilo med i mleko. Daleko od toga. Na samom početku, bilo je perioda dramatičnih neurotičnih agonija i straha. Međutim, oni bi došli i prošli i nisu ostavili nikakvog traga za sobom. Sada shvatam da su ti periodi bili deo prirodnog toka grozničavog oporavka od neke vrste psihološke autoimune bolesti, koju ja nazivam strah od života. I nedugo posle toga, u roku od oko dve godine, groznica je prestala.

Pet godina od trenutka kada sam seo na ležaj u onoj zatvorskoj ćeliji, odlučan da napustim svaku nadu, moj odnos prema životu ustalio se u zdravom razumu – kao da je uobičajeni zdrav razum zaista bio sve ono što je oduvek želeo. Život je sada, – kao što je oduvek bio – takav da bukvalno uliva strahopoštovanje. Teško je shvatiti smisao života . Nemoguće ga je predvideti. Pun je problema i rešenja koja traže svoje ekvivalente, prožet nijansama bola, uživanja, i trenucima inspirativnog užasa, i uvek, uvek, tako lep da se to rečima ne može opisati.

 

Pokušaji prenošenja

Kada sam otpušten iz zatvora 1998. godine, prihvatila me je zajednica ljudi koji su mi pomagali dok sam bio u zatvoru. Dali su mi posao i, kada bi me pritisli finansijki problemi, počeli su da organizuju sastanke sa mnom u "satsang-u", gde su nastavili da mi pomažu donacijama. Same po sebi, nastale su nove okolnosti u mom životu.

U junu 1999. godine, sreća mi se nasmešila, i Karla se udala za mene. Poslednjih dvanaest i po godina, Karla i ja radimo zajedno i tražimo način da drugima prenesemo ono što sam otkrio.

Ispostavilo je da je preneti drugima ono što sam otkrio mnogo teže nego što sam očekivao. Znao sam šta se desilo. Znao sam kakav je osećaj činiti ono što sam učinio. I iskusio sam rezultate toga. Međutim, ma koliko se trudio, nisam mogao da iznađem način da bilo šta kažem ni o samom činu niti o njegovim rezultatima dovoljno jasno da bih bio shvaćen.

Sam čin ne iziskuje ništa drugo do da se praktikuje. Nije potrebno nikakvo novo razumevanje niti napuštanje postojećih shvatanja, kao ni nova uverenja niti napuštanje starih. Nikakav preobražaj uma. Nikakva čistota cilja. Nikakvi posebni položaji niti mentalna priprema. Nikakvo neposrdno prenošenje bilo kakve vrste. Ne košta ništa. Može da ga obavlja bukvalno bilo ko, bilo gde i bilo kada – bez ikakve pripreme. Zbog toga, smatrao sam da bi svako ko bi čuo za njega sigurno pokušao da ga obavi – ako bih mogao da se izrazim dovoljno jasno. I znao sam, iz sopstvenog iskustva, da bi svako ko bi pokušao uspeo.

 

Naša životna misija

Izgledalo je da je sam čin isuviše jednostavan, i da je moje razumevanje stvari isuviše komplikovano da bi se o njemu moglo govoriti jasno i direktno. što sam više pokušavao, sve više mi se činilo da nisam dorastao zadatku, i što sam više pokušavao da odustanem, bivalo mi je sve jasnije da ni to nije moguće. Ponavljam, poštedeću vas detalja. I sami znate da život veoma često ide svojim putem, bez obzira na naše mišljenje o tome.

Pošto je ovo bio jedini život koji smo imali, Karla i ja smo odlučili da to bude život koji ćemo živeti svim srcem. Praktična svrha našeg zajedničkog života postalo je iznalaženje načina da, svakome onome ko bi hteo da nas sasluša, direktno i jasno saopštimo upravo ono što treba da učini da bi jednom zauvek okončao strah i mržnju prema samom sebi, koji čoveku komplikuju život. Pronaći ćemo način na koji bih mogao da govorim o tom činu i njegovom ishodu, tako da svako može da shvati i obavi taj čin, kao i da spozna rezultate kada se pojave.

Za nas, to je značilo da nastavimo da razgovaramo sa ljudima kako bih od njih i kroz same razgovore naučio kako da izrazim ono što želim da kažem. To je duboko ljudski čin, i sada izgleda očigledno da se može objasniti samo kroz razgovor, a ne u samotničkom razmišljanju. Sada se o tom jednostavnom činu puno govori i njegova moć počela je da se širi sve više i više, pošto se glas o njemu čuje sve dalje i novi ljudi počinju da nam pričaju o sopstvenim pokušajima da obave taj čin i o sopstvenim iskustvima oporavka.

 

Šta da se radi?

Rekao sam vam kako sam bio nespretan u mojim nastojanjima da otkrijem to za sebe, kako sam lutao, glupavo pokušavajući da pronađem stvar koju treba da učinim, pa opet lutao, bespomoćno pokušavajući da iznađem način da to prenesem drugima. Nema razloga da vi prolazite kroz tako nešto. Dajem vam sve to ovde – besplatno, bez ikakvih obaveza.

 

1. korak: Naučite da usmerite pažnju po svom nahođenju

  • Za početak, jednostavno se opustite na trenutak, i uočite očiglednu činjenicu da imate moć da usmerite pažnju po svom nahođenju.

  • Dok čitate, udaljite pažnju sa teksta, na trenutak, i, umesto toga, usmerite je na osećaj svog disanja.

  • Uočite osjećaj grudi i stomaka koji se šire i skupljaju, a, zatim, vratite pažnju ovde, na ovu stranicu.

  • Učinite to nekoliko puta, kako biste shvatili šta podrazumevam pod "usmeravanjem pažnje po svom nahođenju".

Čin usmeravanja pažnje po svojoj volji, kao što ste upravo uradili, je sve što je potrebno da biste učinili ono što od vas tražim. što više budete praktikovali ovaj jednostavni čin, biće vam sve bliskiji osećaj koji imate kada to činite. I što vam bude bliskiji taj osećaj, postaćete sve veštiji i neposredniji u nastojanju da usmerite svoju pažnju tamo gde treba da bude.


2. korak: Usmerite svoju pažnju ka unutra

Sada, upotrebite tu veštinu da zaista usmerite pažnju ka unutra. Pokušajte da stupite u direktan, neposredan kontakt sa onim što, zapravo, osećate da ste vi, prosto i jednostavno vi.

Kada kažem vi, ne aludiram na misli koje prolaze kroz vas, niti na emocije koje se igraju u vama, niti na osećaje koji se pojavljuju i nestaju. Aludiram jednostavno na vas. Vi ste ono što je uvek ovde. Pogledajte to. Sve ostalo dolazi i odlazi u vama. Vi već znate šta ste i kakav je osećaj biti vi. I sigurno ćete prepoznati sebe kada vidite sebe na taj način.

Nema potrebe da pokušavate da ostanete tamo, i da boravite u sebi ili nešto slično. Sve što je potrebno je jedan tren – otkucaj srca, tako kratak da ćete ga jedva primetiti. Zaista je tako jednostavno. Ponavljajte to kad god vam padne na pamet da to učinite.

Nema trećeg koraka.

 

Ovu aktivnost nazivam gledanje unutar sebe. Ako budete činili samo to, uskoro će doći dan kada će svo vaše nezadovoljstvo životom početi da nestaje, a sa njim i spoznaja vašeg života kao problema koji treba rešavati, pretnje koju treba uništiti, ili skrivenog skloništa nekog tajnog blaga koje bi vam jednog dana moglo doneti ispunjenje i zadovoljstvo.

Poslušajte snimak sa ovim instrukcijama.

 

Izveštaji o uspehu

The looking: a reflection of gratitude.
(Gledanje: odraz zahvalnosti.)

Status after three and a half years.
(Stanje posle tri i po godine.)

My experience with the looking.
(Moje iskustvo sa gledanjem.)

My report after almost three years...
(Moj izveštaj posle skoro tri godine...)

Smaller gap between me and my life.
(Manji jaz između mene i mog života.)

Looking at me.
(Gledanje mene.)

 

Pročitajte i druge izveštaje u našem forum za diskusiju.

Poslušajte i druge audio-izveštaje.

 

Suviše jednostavno, suviše dobro da bi bilo istinito? Možda izgleda tako, ali do sada je mnogo ljudi iz čitavog sveta uvidelo da ovaj jednostavni čin ima moć da preobrazi odnos otuđenosti, nepoverenja i straha prema životu u potpunu, prirodnu uronjenost u njegovu beskrajnu čudesnost.

Ako još uvek niste, pokušajte sada. Garantujem vam da ćete se, na kraju, osećati prijatno u svom životu, zdravi i čitavi i zadovoljni sa svime. Možda će vam biti potrebno izvesno vreme pre nego što vam potpuni smisao onoga što se desilo postane jasan. Ipak, obećavam vam da ćete biti zadovoljni sa razvojem stvari dok se dešavaju, čak i ako vam to zadovoljstvo može izgledati čudno.

 

I šta sad ...?

Dok se magla razilazi, možda ćete uvideti, kao i mnogi od nas, da je zamisao o pojedinačnim, usamljenim ljudskim bićima, koja spoznaju samo za sebe potpunu i kompletnu perspektivu ljudskog, života, jednostavno besmislena. Ispostavlja se da čovečanstvo nije korpa puna individualnih ljudskih bića, već jedno stvorenje koje živi mnogo individualnih života. Ispostavlja se da se granice koje razdvajaju te individualne živote od životnog iskustva svih drugih života, krajnje porozne. Ne mogu da zadrže more patnje koja je dominantno iskustvo ogromne većine svih nas. One propuštaju. Možda ustanovite, kao što su mnogi od nas, da ta pojačana svesnost ljudske patnje i nezadovoljstva – iako više nema moć da upropasti doživljaj vašeg života – uskoro postaje dosadna, poput arije neke loše pesme koja vam se stalno vrti u glavi.

Ova jasno izražena spoznaja patnje drugih ljudi naziva se saosećajnost, i često se pojavljuje automatski u ljudskom umu koji je izgubio svoje slojeve zaštitnih struktura i neurotičnog reaktivnog ponašanja.

I ta saosećajnost, kada se pojmi onakvom kakva jeste, zahteva od nas da napravimo izbor: možemo da ne činimo ništa i da živimo sa neznatnom uznemirenošću koja potiče od patnje drugih; možemo da krenemo u brda, da se –doslovno i metaforično – udaljimo od patnje drugih; ili možemo da pokušamo da okončamo patnju svih ljudi, tako što ćemo naći pravo rešenje za čitavo čovečanstvo.

Nastaviti čitanje...